УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ „МИЛОШ Н. ЂУРИЋ“ ЗА 2024. ГОДИНУ

У седишту Удружења књижевних преводилаца Србије репрезентативног удружења у култури синоћ, 10. децембра 2024. године у 19. сати, уручене су Награде „Милош Н. Ђурић“ за 2024. годину.

Награда „Милош Н. Ђурић“ је најпрестижније књижевнопреводилачко признање не само у Србији и на тлу некадашње Југославије већ и у целом региону. Награду за најбоља преводилачка остварења у три категорије: уметничка проза, хуманистика/есејистика и поезија Удружење књижевних преводилаца Србије репрезентативно удружење у култури додељује сваке године у децембру уз подршку Министарства културе.

Жири је радио у саставу: Зоран Скробановић, Јасмина Јовановић, Владимир Д. Јанковић (председник), Сретен Стојановић и Новица Антић (кога је у току рада на жирирању због објективне спречености одменио Зорислав Паунковић).

У категорији ПРОЗА Награду је добила Јелена Војиновић за превод с норвешког романа „Кад смо били млађи“ аутора Оливера Ловренског (издавач „Геопоетика издаваштво“).

У категорији ПОЕЗИЈА награђен је Марко Вуковић за препев с норвешког збирке песама „Што сам тако тужна кад сам тако слатка“ песникиње Ингвил Луте (издавач „Пресинг“).

У категорији ХУМАНИСТИКА/ЕСЕЈИСТИКА лауреаткиње су Сњежана Маринковић и Србислава Вуков Симентић за превод с италијанског дела „Атлас сирена“ ауторке Ањезе Гријеко (издавач Службени гласник). Свечана додела је започета подсећањем на дело Милоша Ђурића, потом је прочитан Извештај о раду жирија. Након тога су чланови жирија прочитали образложења за одлуке које је жири донео, а председник УКПС је добитницима уручио повеље. После званичног дела свечаности организован је коктел.

Образложење жирија за превод збирке песама „Што сам тако тужна кад сам тако слатка“ Ингвил Луте, с норвешког превео Марко Вуковић, издавач „Пресинг“

КОПЉЕ СМИСЛА

Искуство стечено у неколиким жиријима у којима сам, одазивајући се лауреатској моралној дужности, радио претходних година, научило ме је да – што би се, уосталом, и унапред могло очекивати – најмање импресивних остварења има на пољу препевавања, односно превођења поезије.

И количински је у тој сфери понуда најслабија, а и квалитет видно малаксава, можда и зато што добар део наслова стиже из западних земаља, са Запада, или са Севера, којима као да је поезија постала сувишна, као да им више није потребна, па је модификују до непрепознатљивости, до бесмисла, да буде као да поезија и даље постоји, али да није битно каква ће бити и да ли ће то поезија бити уопште.

Али као што се и кроз најдубљу тмину, попут неког копља смисла, пробије зрак светлости, тако ће и на пољу пуном кукоља заблистати златни клас пшенице. А управо такав доживљај имамо кад читамо норвешку песникињу Ингвил Луте, која је сав свој златни бол изнела као на тацни, прво Марку Вуковићу, препевавачу њене збирке „Што сам тако тужна кад сам тако слатка“, а онда и свима нама који смо се с њеним словима, њеним речима и њеним беспоштедним истинама сусрели читајући ово драгоцено издање младеновачког Пресинг издаваштва.

Ингвил Луте статистички јесте млада жена, јер тек су јој 34 године, али је, као и сваки песник и свака песникиња, одувек била стара, да заувек остане млада. Мудра, да остане незрела. Свачија, да остане своја. Ингвил Луте има свој тон. Има свој глас.

Тај глас и тај тон непогрешиво је осетио Марко Вуковић, такође песник, који је нашој књижевној јавности познат по неколиким занимљивим поетским збиркама, а и врстан препевавач, односно хватач тона. У Ингвилиној поезији риме су тек, као, случајне, десе се ретко, нису стална преокупација онога који препевава, а и метрика је разметрена, често је то и поезија у прози, и проза у поезији – али Марко Вуковић је том изазову у сусрет изашао и спремно и опуштено, и врло усредсређено, а и таман колико треба разбарушено. И, по осећању и мишљењу жирија, достигао домет достојан награде „Милош Н. Ђурић“.

Владимир Д. Јанковић

Образложење жирија за награђени превод романа „Кад смо били млађи“ Оливера Ловренског, с норвешког превела Јелена Војиновић, издавач „Геопоетика издаваштво“

Роман првенац деветнаестогодишњег Оливера Ловренског је преведен  са норвешког језика, аутор је једним делом хрватског порекла, пише на норвешком, а на српски га је веома вешто превела Јелена Војиновић за издавачку кућу „Геопоетика“ из Београда.

Роман је одмах по објављивању (2023.) награђен бројним признањима (Најбоља књига 2023 – награда књижевника Норвешке; Награда за уметност града Осла; награда за први роман; књижевна награда норвешког радија; награда Норвешког удружења писаца за први роман итд.). До сада је преведен на 16 језика и не престаје да привлачи пажњу издавача и читалаца.

Аутор је дело посветио својој генерацији, генерацији шеснаестогодишњака са периферије Осла, чији родитељи живе своје животе на послу, чији наставници механички преносе школско градиво незаинтересованим ученицима. У школи ти младићи не добијају одговоре на питања, која их интересују, а њихове дисфункционалне породице не пружају никакву сигурност. Написан у некој врсти дневника, овај роман описује суноврат маргинализоване младежи док експериментише са лаким, а касније и тешким дрогама, док се суочава са болестима најблискијих и смрћу пријатеља, као и опасним падом у криминал.

Но, без обзира на овако мрачну тематику, та пријатељства су обојена сјајним хумором, забавним епизодама из свакодневног живота, понекад егзотичним обичајима из породичног живота протагониста ( јер нису сви Норвежани) и изузетно динамичним стилом, потпуно урбаним и украшеним мноштвом жаргонских израза и сленга.

Управо се на језичком плану треба најдуже задржати и похвалити превод Јелене Војиновић. Јер, у језичком смислу, ово је заиста захтеван преводилачки задатак, с обзиром да се млади аутор изражава на савременом језику тинејџера. Његови изрази подсећају на тзв. постове или објаве са друштвених мрежа. Ти постови су кратки, динамични, ретко када поштују правила правописа (чак се и имена пријатеља исписују малим словом). Осим жаргонизама, у роману се сусреће много англицизама, као и појединих речи из норвешког, индијског и сомалијског дијалекта, одакле су и неки јунаци, као и емотикона преузетих из интернет пространства. На пример:

„…и још увек не знам у шта је (баба) умакала тај хлеб, у шећер, кардамон, екстази или само у љубав.“

Стварајући на овај начин један нов, модеран и особен језик, млади аутор је несвесно пред преводиоце поставио низ тешких и нешто мање изазовних лингвистичких препрека и управо се сјајним савладавањем истих, превод на српски језик Јелене Војиновић проглашава за овогодишњег добитника награде „Милош Ђурић“.

 Јасмина Јовановић

Образложење жирија за награђени превод дела „Атлас сирена“ Ањезе Гријеко, са италијанског превеле Србислава Вуков Симентић и Сњежана Маринковић, издавач „Службени гласник“

Као и у осталим категоријама, овогодишњи избор у области хуманистике/есејистике је био изузетно тежак, јер је значајан број пристиглих превода био изванредно високог квалитета, а осим награђеног остварења, сложили смо се да посебне похвале заслужују и следећа дела:

Константин Баршт: „Цртежи и калиграфија Фјодора Михајловича Достојевског“, које је с руског превела мр Весна Смиљанић Рангелов, издавач Службени гласник, 2024. Као и Роберт Хјуз: „О свему критички: одабрани есеји о уметности и уметницима“, које је с енглеског превео Миодраг Марковић, издавач Службени гласник, 2024

Награђено остварење „Атлас сирена“ – сентиментално путовање међу бића која нас вековима очаравају, италијанске списатељице Ањезе Гријеко у преводу Сњежане Маринковић и Србиславе Вуков Симентић, у издању Службеног гласника, на више начина представља изузетан преводилачки подухват, а напоменућу само и да је реч о дивно опремљеној књизи пуној чаробних илустрација.

            Изворник представља прави палимпсест референци, опажања и навода из различитих историјских раздобља и уметничких области, па су преводитељке пред собом имале веома сложен задатак који је захтевао смелост, ерудицију и врхунско преводно умеће. Иако је у питању текст из области хуманистике, он садржи и читав низ поетских деоница, цитата из прозних, историографских и филозофских дела, као и других видова уметности, али су преводитељке изузетно успешно изашле на крај с текстуалним лавиринтом изворника и омогућиле српском читаоцу да истински ужива у овом сјајном остварењу. Баш као и Ањезе Гријеко која у овом делу „сигурном руком зналца крмани кроз царство сирена, ослушкујући њихове гласове, али и гласове оних који су сирене видели, чули, волели, пратили, заробили или их чак појели“, преводитељке су зналачки и надахнуто преточиле изворник у наш језик и очарале нас својим преводом.

Зоран Скробановић