УРУЧЕНЕ НАГРАДЕ „МИЛОШ ЂУРИЋ“ ЗА 2025. ГОДИНУ

Синоћ, 9. децембра 2025. године у 19.00 часова у просторијама Удружења књижевних преводилаца Србије репрезентативног удружења у култури, у Француској 7 у Београду, одржана је свечана додела Награде „Милош Ђурић“.

Награда „Милош Ђурић“ се од 1967. додељује сваке године за најбољи превод са страних језика на српски у три категорије: поезија, белетристика и есејистика. Награду додељује Удружење књижевних преводилаца Србије уз подршку Министарства културе.

Свечаност је отворио председник УКПС Душко Паунковић, који је поздравио госте и у краћем говору се осврнуо на лик и дело великог српског хеленисте, академика, професора, филозофа и књижевног преводиоца Милоша Ђурића, по коме ова Награда носи име. Потом је предао реч председнику жирија Владимиру Јанковићу, који је прочитао образложење за одлуку да се Награда из области поезије додели Светиславу Травици за превод с руског дела Ане Ахматове У свој гроб ја нећу лећи у издању Пресинга из Младеновца. Пошто је примио Повељу, лауреат се обратио публици, изразио захвалност жирију и прочитао једну песму из награђеног превода. Члан жирија професор Зоран Скробановић је прочитао образложење за одлуку жирија да у области белетристике додели Награду Љиљани Илић за превод с немачког дела Џени Ерпенбек Каирос у издању куће BOOKA из Београда. Пошто се лауреаткиња обратила публици, председник УКПС је дао реч аташеу за културу Амбасаде Савезне Републике Немачке у Србији господину Павелу Воронину, који је у име Немачке амбасаде на српском језику честитао добитници, поздравио присутне и изразио захвалност Удружењу књижевних преводилаца Србије због тога што својом делатношћу отвара прозоре између култура и народа. Потом је чланица жирија Јасмина Јовановић прочитала образложење за одлуку да се Награда из области есејистике додели Јелици Новаковић Лопушини за превод са старохоландског дела Карела Ван Мандера Књига о сликарству и сликарима у издању Народног музеја Србије из Београда. Добитница се обратила присутнима и изразила захвалност због признања које су колеге одале њеном раду и испричала с каквим се изазовима суочавала током превођења овог значајног дела из 17. века. Након њеног обраћања председник је пренео присутнима извињење представника холандске амбасаде због немогућности да присуствују додели и предао Јелици Новаковић Лопушини букет који јој је послала Холандска амбасада.

Након тога је саопштио публици да је званични део свечаности завршен и позвао све присутне на коктел који је приређен у просторијама Удружења.

Фотографије: Ђорђе Томић

Образложење жирија за доделу Награде „Милош Ђурић“ за категорију поезије

Тесно уточиште

Ана Ахматова: „У свој гроб ја нећу лећи“ (изабране песме)

С руског препевао: Светислав Травица

Издавач: Пресинг, Младеновац

Песник и књижевни преводилац Светислав Травица није стваралац од самог једног животног подухвата. У свему чега се на свом уметничком путу лаћао успевао је да пронађе и истакне монументалну, капиталну вредност, па тако и у поезији велике руске песникиње Ане Ахматове (1889–1965), чије су изабране песме под насловом „У свој гроб ја нећу лећи“ до српских читалаца стигле у Травичином препеву, а са заштитним знаком издавачке куће „Пресинг“.

„Преводити стихове Ане Ахматове, као уосталом и све велике песнике, није нимало лак ни једноставан задатак. Тим пре што постоји уврежено мишљење да је поезија непреводива“, вели Травица у ефектном поговору под насловом „Поезија судбина“. „У превођењу Ахматове држао сам се начела да се изворни текст креативно адаптира и преобликује, а не да се имитира; да превођење истовремено буде и стварање; да се, колико год је то могуће, сачува ритам, тон, енергија, емоција и смисао оригинала; да се, како је то рекао Хосе Ортега и Гасет, ’читалац изведе из својих језичких навика и уведе у навике преведеног писца‘. Колико сам у томе успео, утврдиће искључиво читалац.“

Читаоцу остаје да утврди да је Травица и успео и више него успео у свом креативном послању. Тако је оживео непрегледне пределе усамљености у које нас Ахматова уводи у лирском запису „(Када по старој навици)“, али и недокучива пространства наде, као у песми „Месец у зениту“, која почиње стиховима:

Заспати огорчена,

Пробудити се заљубљена.

Ана Ахматова је са пет година научила француски језик, а већ са десет читала ремек-дела Лава Толстоја „Рат и мир“ и „Ана Карењина“. Још млада осећала се као старица, па тако од тридесетогодишње песникиње која се помаља на ратно-револуционарним развалинама Руске империје, у песми „(Чемерна сам и стара)“, добијамо једну готово мушки оштру и сурову слику оног умора који ће касније Горан Бреговић изразити стиховима „Уморан старац сам сад  / мада изгледам млад“, а Бора Ђорђевић варијацијом „Лице ми је младо, у души сам старац“:

Чемерна сам и стара.

Боре ми као мрежом прекриле жуто лице.

Згрбљена ми леђа, а руке се тресу,

А џелат мој посматра веселим погледом,

И хвалише се мајсторским послом,

Гледајући на исушеној кожи

Трагове удараца, Боже, опрости.

Антиципативна модерност, коју и можемо сагледати само ретроактивно, долази до изражаја и у песми „(Рђа и злато)“ из 1945. године, својеврсној најави чувене песме „Diamonds and Rust“ Џоан Баез:

Рђа и злато. И челику судба се руга.

Дроби се мрамор. Све смртно је већ.

Од свега на свету најјача је туга,

А најдуговечнија – царска реч.

На још једну у низу Травичиних препевавачких бравура наилазимо у песми „(Једноме жути сандук носе)“, који је изнедрила деценијама сасецана и проскрибована поетеса – Стаљинови цензори установили су да је њена поезија „празна и безидејна, прожета духом декаденције и песимизма страног нашем народу“:

Једноме жути сандук носе,

Други са Богом срећу иште,

Мени су бриге мале посве

И тесно ми је земно уточиште.

А ни тесна ни уска није била песничка џада којом је Светислав Травица ходио док нам је, у новом светлу или, боље рећи, у новим светлима дочаравао песничку епопеју Ане Ахматове. Жири му од срца честита, а признање које носи име великог Милоша Ђурића иде у праве руке.

Владимир Д. Јанковић

Образложење жирија за доделу Награде „Милош Ђурић“ у категорији прозе

Џени Ерпенбек: Каирос

С немачког превела: Љиљана Илић

Издавач: Booka, Београд, 2025.

У категорији прозе, уосталом као и у свим другим категоријама, ове године смо се суочили с изузетно тешким задатком, јер смо с уживањем прочитали заиста велики број сјајних превода. Ипак, превод Љиљане Илић романа Каирос немачке списатељице Џени Ерпенбек, који је ове године објавила издавачка кућа BOOKA, издвојио се по лепоти и квалитету превода.

Ауторка романа, Џени Ерпенбек, рођена је у Источном Берлину у време хладноратовских подела и она веома искрено и вешто приповеда о историјским околностима које је и сама проживела, а које су јој у овом вишеслојном роману послужиле као изванредна сценска подлога или својеврсни мизансцен за интимну причу протагониста.

Намерно кажем да је реч о сценској подлози, јер Џени Ерпенбек није само књижевница, она је и успешна позоришна редитељка оперских дела, и ти музички утицаји веома су видљиви у њеном прозном стваралаштву, па тако и у роману Каирос. Због тога ћу се у процени српског превода овог дела позвати на нека од размишљања немачког филозофа и музиколога Теодора Адорна која је он изнео о превођењу.

Наиме, Адорно сматра да музички извођачи и преводиоци треба да поседују исто или слично миметичко умеће које им омогућава да „подражавају оригинално дело“ како би се разумео његов смисао. Није реч, наравно, о простом копирању дела, већ о представљању неконцептуалног, гестуралног аспекта изворника. Добар превод треба да превазиђе преношење дословног значења и усредсреди се на дубље историјско значење које је уткано у облик и покрет језика, а лични израз, како извођача, тако и преводиоца, мора да служи „првенству целине“ дела, уместо да наглашава издвојене „лепе пасусе“ и субјективна осећања.

Као врхунски извођач, тумач и пре свега преводилац овог дела Џени Ерпенбек, Љиљана Илић је успешно одговорила на све ове Адорнове императиве, или да се послужим музиколошким терминима, у овом преводу нема ни трага непријатним дисонанцама, већ је реч о преводилачком остварењу у којем су свака нота, акорд, консонанца, стакато и каденца стваралачки, али верно пренесени из оригиналне партитуре и виртуозно преточени у странице дела на српском језику.

Стога је жири једногласно одлучио да Nаграда „Милош Ђурић“ за најбољи превод из области прозе у 2025. години припадне Љиљани Илић.

Од срца честитамо добитници награде! Herzlichen Glückwunsch!

Зоран Скробановић

Образложење жирија за доделу Награде „Милош Ђурић“ у категорији есејистике

Карел ван Мандер

КЊИГА О СЛИКАРСТВУ И СЛИКАРИМА

превод: Јелица Новаковић Лопушина

издавач: Народни музеј Србије из Београда

Пред нама је дело под насловом „Књига о сликарству и сликарима“ низоземског аутора Карела ван Мандера. Књигу је као део великог културног пројекта објавио Народни музеј Србије. Преводилац је Јелица Новаковић Лопушина.

Још давне 1604. године, када је објављена у Харлему, ова књига је постала незаобилазно штиво свакога ко се бавио уметношћу, а посебно сликарством. За своје време она има мање-више уобичајену структуру, а то је комбинација теорије сликарства и биографије уметника. Ово дело има шест целина и говори о племенитости сликарства, кратким биографијама најрепрезентативнијих мајстора ренесансе, претежно из Холандије, Немачке, Француске и Италије. Такође, у њу су инкорпорирана објашњења најчешћих тема у тадашњој уметности из области античке митологије, као и корисни приручник о томе како се представљају фигуре у сликарству.

Преводилац овог изузетно вредног штива је Јелица Новаковић Лопушина, оснивач српске и београдске недерландистике. Још у предговору сама ауторка превода објашњава појмове холандски и низоземски, као и географску област тих дијалеката данашње Холандије и севера Белгије, одакле потиче и сам Карен ван Мандер. Овај сликар, песник и теоретичар је неизоставно име међу првим ауторима енциклопедије сликарства. Говорио је и писао архаичним језиком, веома изазовним за преводиоце.

Дело се појавило почетком XVII века и представља својеврсни уџбеник и обавезно штиво за сликаре и уметнике. Ова књига је избор његових најупечатљивијих делова, велико преводилачко искушење у стручном, а понајвише у стилском смислу. Посебно би требало издвојити поглавље са стихованим текстом које захтева уметнички препев са старохоландског на српски језик.

Једна од првих дилема код овог превода јесте како донети одлуку о томе за какав српски језик се одлучити: архаични или модерни. Дилема је успешно разрешена прављењем компромиса – језик је модеран српски, али са очуваном стилском патином.

Посебно се сложеним сматра превођење многобројних метафора, алегорија, интертекстуалности које реферишу на Библију и митологију старог света, и све то уз захтев да се остане веран полупоетском изразу оригинала.

Аутор књиге подразумева да је његов читалац упознат са свим специфичностима њихове епохе, стањем у сликарству и сликарским школама (холандској, фламанској, немачкој, италијанској…).Сходно овоме, преводилац се нашао пред тешким задатком да и савремени српски читалац, без потребног предзнања добије неопходна појашњења контекста и непознатих стручних појмова.

Још једна специфичност овог дела јесте неуједначеност стила. У зависности од поглавља, преводилац мења регистре из поезије, преко биографије, па до енциклопедије.

Термини ренесансе из сликарског домена захтевају стручност и познавање технологије сликарства, као и различите технике.

Уз комбинацију жанрова и стилова веома је тешко задржати компактност текста.

На срећу и задовољство многих читалаца истанчаног укуса, овај превод који је подразумевао много, не само филолошког, лингвистичког и знања из историје уметности већ и ангажовање на проналажењу консултаната из области ренесансне уметности с краја XVI и почетка XVII века, једино се може похвалити и препоручити.

У складу са овим, овај стручни жири снажно подржава предани и континуирани рад колегинице  Јелице Новаковић Лопушина и награђује је наградом „Милош Ђурић“ за 2025. у области хуманистике и есејистике.

Јасмина Јовановић