УРУЧЕНА НАГРАДА „ЉУБИША РАЈИЋ“

У седишту Удружења књижевних преводилаца Србије репрезентативног удружења у култури, у Француској 7 у Београду, свечано је уручена Награда „Љубиша Рајић“, која се сваке друге године додељује за најбољи први превод прозе или поезије. Признање додељују породица Љубише Рајића, професора, књижевног преводиоца и академика, и УКПС, а лауреат за 2024/25. годину, Алекса Васиљевић, највишу оцену жирија заслужио је преводом с енглеског романа „Слушна Труба“ ауторке Леоноре Карингтон, који је објавила издавачка кућа Red Box.

Похваљени су преводи Јане Милосављевић с корејског романа „Не растајемо се“ Хан Канг (издавач Чаробна књига) и Горане Кнежевић и Милице Вишњић с норвешког дела „Филозофија лажи“ Лаша Свенсена, које је изашло са заштитним знаком издавачке куће Геопоетика.

После поздравног говора који је одржао Душко Паунковић, председник УКПС, присутнима се обратила председница жирија Соња Бојић, која је нешто више рекла о лику и делу Љубише Рајића (1947–2012), као и о искуствима жирија с насловима приспелим на конкурс, док је чланица жирија Наташа Ристивојевић Рајковић говорила о самом Васиљевићевом преводу и роману британско-мексичке књижевнице Леоноре Карингтон. У раду жирија учествовале су и књижевна преводитељка Весна Стаменковић и Јасна Рајић, као представница породице Љубише Рајића.

Фотографије: Иван Рајић

У наставку преносимо извештај председнице жирија Соње Бојић о раду жирија и потом образложење за доделу награде које је у име жирија написала Наташа Ристивојевић Рајковић

Извештај жирија за Награду „Љубиша Рајић“ за 2024. и  2025. годину

Награда „Љубиша Рајић“ основана је пре четрнаест година у знак сећања на професора и преводиоца Љубишу Рајића и додељује се талентованим младим – новим преводиоцима за њихов први објављени књижевни превод на српски језик, са жељом да их подстакне на бављење овим племенитим позивом.

Подсетимо да се свечано уручује 4. априла – на рођендан проф. Љубише Рајића и Дан студената.

Следимо традицију професора Рајића, оснивача студија скандинавистике у Београду, који је увек подстицао младе књижевне преводиоце, не само на својој катедри.

Вечерас ће награда бити додељена седми пут.

Жири за награду „Љубиша Рајић“ радио је у саставу:  Јасна Рајић (представница породице Рајић), Весна Стаменковић, Наташа Ристивојевић Рајковић и Соња Бојић (председник жирија).

Удружење књижевних преводилаца је упутило позив издавачима, на који се одазвала неколицина. Међутим, изгледа да нису обратили пажњу на пропозиције, па већи део достављених књига није био први објављени књижевни превод преводиоца. Након тога Удружење је поновило позив и продужило рок за достављање књига.

Овога пута је пристигао нешто мањи број књига него претходних година, али жири са задовољством истиче да су сви преводи које смо добили на високом нивоу.

Желели бисмо да напоменемо да на овогодишњем конкурсу имамо више превода са „мањих“ језика (знамо да нема „великих“ и „малих“ језика, сви су велики – ову одредницу користимо само у „колоквијалном“ смислу, односно мислећи на језике којима говори мањи број људи и чија се дела мање преводе), приближавајући нам мање познате културе и књижевности, побуђујући нас на нова промишљања и спознаје. 

О приспелим књигама жири је одлучивао на три заседања – 12, 30. и 31. марта ове године. Одлука је донета једногласно 31. марта.

Пре него што прогласимо лауреата (још мало неизвесности…), жири жели да похвали Јану Милосављевић за поетични превод са корејског „романа снега, терора, пријатељства и љубави“ под називом „Не растајемо се“ – ауторке Хан Канг,  у издању Чаробне књиге (Београд, 2025), као и  Горану Кнежевић и Милицу Вишњић за превод са норвешког дела Лаша Свенсена „Филозофија лажи“ – издавач Геопоетика (Београд, 2024). Реч је о преводу који је оставио снажан утисак на све чланице жирија (надахнут, „течан“, са одличним знањем матерњег језика, стилски уједначен), али који због пропозиција награде није било могуће уврстити у избор.

Награда „Љубиша Рајић“ за 2024. и 2025. годину додељује се Алекси Васиљевићу за превод са енглеског романа Леоноре Карингтон „Слушна труба“, који је објавила издавачка кућа Ред букс – Београд 2024.

Образложење одлуке жирија ће вам прочитати Наташа Ристивојевић Рајковић.

Жири се захваљује свим учесницима, вама што сте вечерас са нама и, наравно, од срца честита победнику!

У Београду, 3. априла 2026. године

Образложење одлуке жирија

Леонора Карингтон: Слушна труба – превод: Алекса Васиљевић (Ред Бокс, 2024. Београд)

Роман Слушна труба Леоноре Карингтон поставља пред преводиоца веома сложен задатак. То је књига која је у исто време духовита, мрачна, надреална, разиграна и дубоко озбиљна. У њој се мешају надреализам, фантастика, црни хумор и критика друштва. Зато овакво дело тражи преводиоца који уме да прати све те промене, а да текст на српском језику остане природан, жив и уверљив.

У преводу Алексе Васиљевића жири је препознао управо ту врсту сигурности. Превод веома лепо тече, без запињања и без чворноватих места, што је код овако необичног и слојевитог романа посебно важно. Преводилац располаже богатим вокабуларом, па текст на српском има пуноћу, укус и лако увлачи читаоца у свет романа. Тај утисак је још снажнији ако се има у виду да је ово његов први превод. Пред нама је рад који показује зрелост, осећај за језик и преводилачку сигурност која изненађује и радује код првог преводилачког подухвата.

Једна од највећих вредности овог превода јесте то што су ликови у њему добили јасне, препознатљиве и уверљиве гласове. Успешно су дочарани и занесени доктор Гамбит и његова строга супруга, све штићенице дома за старе у који је смештена главна јунакиња Меријен Ледерби, као и њена породица. Посебно место заузима Меријенина пријатељица Кармела, чији су дијалози међу најживљим и најупечатљивијим местима у роману. Преводилац је очигледно умео да чује разлике међу тим гласовима и да их у српски језик пренесе без поједностављивања. Жири је посебно ценио и начин на који се преводилац носио са жанровском и формалном разноврсношћу романа. Слушна труба није текст једног регистра и једне приповедне равни. У њему се смењују нарација, дијалог, писма, стихови, уметнути текст старе књиге. Управо ту се види зрелост преводилачког поступка Алексе Васиљевића: тон, регистар и избор речи прилагођени су различитим облицима текста, а целина ипак остаје стилски комапктна и читалачки заводљива.

Слушна труба је роман који лако може измаћи преводиоцу ако не успе да задржи његову необичност, хумор, мрак и зачудност у правој мери. Алекса Васиљевић је у свом преводу успео да сачува управо тај „пачворк“ и да српском читаоцу приближи један захтеван, слојевит и несвакидашњи књижевни свет. Зато жири сматра да овај превод представља изузетно успело преводилачко остварење и са задовољством му додељује награду.

Наташа Ристивојевић Рајковић