Представљање Сабраних дела Константина Леонтјева у Народној библиотеци Србије

У Атријуму Народне бибиотеке Србије је 20. јуна 2024. године одржан програм поводом објављивања четворотомног капиталног издавачког подухвата – Сабрана дела Константина Леонтјева, у преводу са руског Душка Паунковића, у издању Паидеие (уредник Петар Живадиновић).

Учествовали су:

Петар Живадиновић

др Оливера Драгишић,

др Владимир Коларић и

преводилац Душко Паунковић

Модераторка: Милена Ђорђијевић

Пројекат објављивања Сабраних дела Константина Леонтјева започет је 2007. године и садржи четири тома. У првом су романи Подлипке, У завичају и Други брак; у другом је роман Одисеј Полихронијадес; у трећем су заступљени романи и приповести под заједничким насловом Из живота хришћана у Турској; четврти том садржи роман и друге списе насловљен Египатски голуб и друга дела.

Константин Леонтјев (1831-1891) има занимљиву биографију и необичну књижевну судбину. За време Совјетског Савеза Леонтјев је, као конзервативни мислилац, био неподобан, а та неподобност односила се и на његову књижевност. У овом периоду и књижевно и мисаоно дело Константина Леонтјева високо вреднују емигрантски аутори (Н. Берђајев, Ј. Иваск, Б. Филипов). Иако је до недавно био познатији по својим радовима из културологије и политичке филозофије него по свом књижевном делу, данас је препозната висока вредност и важност његове књижевне заоставштине за руску и шире узев европску културу.

Проза Константина Леонтјева садржи сва обележја велике руске књижевности деветнаестог века, а поред тога веома је савремена. Леонтјев није значајан само због важних тема које је у свом опусу отворио (као на пример Источна тема), већ зато што је то учинио на начин који по дубини, комплексности и истанчаности нема премца. Његово књижевно дело омогућава другачији увид у деветнаести век. Леонтјев избегава сувишну психологизацију јунака, али упркос томе они су изузетно убедљиви управо на психолошкој равни. Штавише, може се рећи да су Леонтјевљеви јунаци, иако осликани с мање реалистичних детаља, пластичнији и, у сваком случају, нама данас убедљивији од јунака у делима Леонтјевљевих савременика. Занимљиво је и Леонтјевљево баратање временским плановима, за које можемо наћи паралелу у филмској уметности, а исто тако привлаче пажњу и његов сведени говор, али и слобода с којом се дотиче и неких тема које не бисмо очекивали од писца из његове епохе.

Фотографија: Биљана Ракочевић, НБС