КЊИЖЕВНИ ПРЕВОДИЛАЦ АРПАД ВИЦКО ЈЕ, ПОСЛЕ ДУГЕ БОЛЕСТИ, ПРЕМИНУО 29.07.2024. ГОДИНЕ У НОВОМ САДУ

Арпад Вицко (1950–2024) био је један од наших најзначајнијих и најпродуктивнијих књижевних преводилаца. Књижевним преводилаштвом (преводио је с мађарског језика) бавио се дуже од педесет година, и за то време превео је и објавио преко осамдесет значајних књига и стотине чланака у периодици. Добитник је свих најважнијих преводилачких награда и признања и у Србији и у Мађарској: навешћемо само неке – „Милош Н. Ђурић” Удружења књижевних преводилаца Србије, Велика награда за књижевно преводилаштво „Милан Фишт” Мађарске академије наука, као и Балашијева Велика награда за књижевно преводилаштво Министарства спољних послова и спољне трговине Мађарске.

Без икаквог зазора можемо тврдити да би слика мађарске књижевности у Србији, нарочито савремене, без Арпада Вицка била неупоредиво сиромашнија. Захваљујући његовим надахнутим преводима, српска читалачка публика упознала се са готово целокупним списатељским и есејистичким опусима Ђерђа Конрада, војвођанског писца и есејисте Ласла Вегела, као и песника, писца и ликовног критичара Ота Толнаија. Неки писци, попут поменутог Конрада, постали су култни писци у Србији искључивом заслугом Арпада Вицка. Већ сама чињеница да је превео готово целокупне опусе наведених аутора била би довољна за један продуктиван стваралачки век, но то је тек један део Вицковог разгранатог и жанровски разноврсног опуса (Арпад Вицко је подједнако успешно преводио прозу, есејистику, поезију и драму, мада квантитативно у његовом опусу претежу преводи врхунске прозе и филозофске, социолошке и документарно-дневничке есејистике). Само таксативно набрајање свих прозних, лирских и драмских дела које је Арпад Вицко превео захтевало би више страна текста. Поменућемо стога овде заиста само оне највеће домете мађарске прозе и поезије који без овог вредног књижевног посредника на српском језику не би постојали: у преводилачки опус Арпада Вицка убраја се и неколико књига Петера Естерхазија, Имреа Кертеса, као и репрезентативан избор из поезије Ђерђа Петрија, поред осталог.

Арпад Вицко, међутим, није био „само” књижевни преводилац, већ и креативни састављач запажених преводилачких антологија, у којима је, руководећи се својом огромном ерудицијом и непогрешивим укусом, пружао српским читаоцима, као на длану, изборе најбољих мађарских приповедака из новијих времена. У овим преводима Арпад Вицко служио се толико богатим речничким и стилистичким фондом српског језика да би му на томе многи наши писци могли позавидети.

Једном приликом сâм Арпад Вицко је, радећи интервју са српско-мађарским историчарем књижевности и компаративистом Стојаном Д. Вујичићем, назвао Вујичића „човек-мост”. Уопште не би било претерано устврдити да је и Арпад Вицко био исти такав „човек-мост” у најплеменитијем смислу те речи, јер на ширем плану, кроз рад на делима из највиших сфера духа, неуморно је повезивао две културе.

Удружење се са жаљењем опрашта од свог истакнутог члана.

Фотографија: Српски ПЕН центар

Текст: Марко Чудић