ИНТЕРВЈУ У С МАРКОМ ЧУДИЋЕМ, ПРЕВОДИОЦЕМ ДЕЛА ЛАСЛА КАРАСНАХОРКАИЈА, ОВОГОДИШЊЕГ ДОБИТНИКА НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ

Разговор водио Филип Милосављевић.

Фотографија: приватна архива Марка Чудића

Преводилац Марко Чудић о новом Нобеловцу: Краснахоркаи није само мајстор мрака и ироничне апокалипсе

Нобелова награда за књижевност ове године отишла је у руке Ласла Краснахоркаија, мађарског писца чија дела је на српски углавном преводио Марко Чудић.

Професор Филолошког факултета и преводилац, Марко Чудић превео је књигу Меланхолија отпора, која је доживела и друго издање, збирку прича Иде свет, а учествовао је и у редакцији превода романа Сатантанго.

Поред тога, писао је и поговоре његовим књигама, тако да можемо рећи да је он један од оних који најбоље познају сама дела Краснахоркаија.

Марко Чудић нам је открио нешто више о процесу превођења, изазовима и порукама које је желео да пренесе читаоцима у Србији.

Краснахоркаи је познат по својим бесконачним, сложеним реченицама и богатом језику. Како сте приступили преводу његовог стила на српски језик, и које сте изазове морали савладати?

– Нећу рећи ништа ново ако кажем: већ само читање тих реченица у оригиналу представља изазов и напор, захтева потпуно учествовање читаоца, тотално урањање у текст. Тако је то са сваком добром прозом, али код Краснахоркаијевих вијугавих, пулсирајућих, вировитих реченица то је уистину основни читалачки императив. У супротном, тешко је упити, перципирати чак и основну нит радње, а камоли нешто друго.

Немам обичај да од себе правим мученика или далеко било хероја, нити да оправдавам кашњење или непоштовање рокова (које сам од милоште у последње време, ваљда да бих олакшао себи муке, назвао дедлајновима), али ако је превођење можда и најинтензивнији вид читања, онда је јасно пред каквим се изазовом налази човек који покушава да ре-креира његова дела на другом језику.

На сву срећу, пре превођења Меланхолије отпора, коју сам преводио целе 2011. и 2012. године, већ сам имао одређено искуство с аутором који пише такве бескрајне реченице, истина сасвим другачије, а то је Краснахоркаијев пријатељ са Палића, велики уметник Ото Толнаи, који је преминуо ове године. Толнаијев жанровски неодредив, чудесни хибридни интервју-роман Песник од свињске масти (чији је превод на српски објављен 2007. године), иако у основи нефикционална проза, донекле ме је у занатском смислу “удриловао” на ову врсту изазова, и утренирао ме да држим концентрацију колико год дуго могу. Најтеже, али и најизазовније ми је било да савладам честе промене регистра између нараторског гласа и ликова који проговарају у роману.

Мислим да сам у другом издању Меланхолије отпора у доброј мери успео да исправим сва она места где сам можда претерао с употребом или пренаглашавањем одређених дијалектизама. Шта ћете, понео ме текст. Неким читаоцима се и у тој првој верзији то свидело, а неки су то доживели као својеврсну десакрализацију текста. И мислим да су и једни и други на свој начин били у праву.

У књигама Краснахоркаија присутна је и једна врста мучне, али фасцинантне рефлексије о модерном друштву. Како мислите да савремени читаоци у Србији доживљавају ове теме?

– Краснахоркаијев свет близак је и мени самом. И сам сам одрастао у панонском блату и прашини. И као што је Краснахоркаијев родни град Ђула у стварности прилично лепа, сређена бањска варошица, тако је и мој родни град Сента у стварности леп, живописан градић на Тиси, с дивним кејом, можда најлепшем у целој бившој нам држави. Па ипак, имам и ја своје демоне, и неретко сам и ја Сенту доживљавао као тешку провинцију из које морам некако побећи.

Али, не може човек побећи од своје младости, од својих одређујућих искустава, од оних детаља који су га формирали као човека, па можда чак и као уметника или, у мом случају, занатлију с уметничким претензијама. Жеља да се обрачуна са светом у којем је формиран јесте можда и онај импулс који га, поред, како би рекао Данило Киш, незадовољства собом и светом око себе, тера на стваралаштво.

Можда бисмо, сасвим џојсовски, у Краснахоркаијевом срцу пронашли не Даблин, већ Ђулу, не знам, нисам сигуран. Али пошто је та провинција и та недођија којима је Краснахоркаи изградио монументалан епски споменик у суштини временски и просторно само отприлике одредива, ако бисмо мађарска имена ликова заменили нашим, верујем да би тај, западним читаоцима можда егзотичан свет, био и нама и те како близак, подразумевајући, готово као да је написан код нас, на српском језику…

А поготово кад у слику уђу и спољашњем посматрачу демонски вешти, али и урнебесно смешни лажни пророци који вуку наивне људе за нос. Да и не говоримо о кафани, прчварници, која представља агору у којој се сви окупљају и мртви пијани плешу (сотонин) танго или опет мртви пијани изводе тачку с кретањем небеских тела. Какве космичке, метафизичке претензије у врло прозаичном амбијенту!

Да ли сте имали тренутке када сте морали бирати између потпуне верности оригиналу и читљивости превода? Можете ли дати пример такве ситуације?

– Како да не. Навешћу овде само један пример. Морао сам наћи адекватну формулу за незграпан, лош мађарски језик којим Сваштар (Универзалац) преводи цвркутање језивог Кнеза или Принца (таме), бића из сенке које ниједном не видимо, само га чујемо како цвркуће о некаквој прекој потреби да се све сруши како би се опет изградило (а шта је то ако није алузија чак и на библијску Апокалипсу).

У првом издању Меланхолије то сам решио класичним методом, употребом инфинитива, као у филмовима о Индијанцима, итд, али сам онда у другом издању то решио мало другачије, покушао сам да мање користим инфинитиве, а више погрешне падеже и томе слично, и мислим да овако дијалог делује природније, мање натегнуто. Другим речима: људи, читајте само друго издање!

Док сте радили на преводу, да ли Вас је неки део његових дела посебно инспирисао или изненадио? Како је то утицало на Ваш рад?

– Јесте! Рецимо, у књизи прича Иде свет посебно ме је инспирисала једна прича која је стилски тотално атипична, јер се цела састоји од кратких, стакато-реченица које делују као пуцањ (а и реч је о убици у овој причи, и о његовом суђењу). Када уђете у вртлог краснахоркаијевских дугих реченица, оваква изненадна промена ритма делује збуњујуће и на преводиоца, и потребно је пребацити се у неки сасвим други мод, а да то ипак и даље звучи као Краснахоркаи…

Да ли постоји порука или осећај из Краснахоркаијевих дела који желите да српски читаоци посебно осете кроз ваш превод?

– Најважније би ми било да осете страховито добар, на моменте и дословно језиво добар хумор којим су Краснахоркаијева дела натопљена. Јер Краснахоркаи није само мајстор мрака и ироничне апокалипсе, апокалипсе коју сам у једном свом тексту намерно назвао апокалипсавањем како бих мало озабавио неподношљив мрак који у читањима Краснахоркаија у последње време незаустављиво прераста у напорно опште место. А и како бих покушао да укажем на иронију и аутоиронију коју, на моју велику жалост, као да многи не примећују. Ако сам у томе бар малчице успео, супер, бићу поносан на себе.

Интервју је преузет с портала „Данас“; објављен је 18.10.2025.