ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДРА ВОЈТАШЕК, књижевни преводилац

Преузето са ПОЛИТИКА ONLINE 16.11.2025

Разговор водио Владимир Д. Јанковић

Фотографија: Анджеј Спира

Ниједан превод није невин

Једна од најбизарнијих изрека јесте да је превод, попут жене, или леп или веран. Чак и ако занемаримо сексистичку природу те тврдње, она је, једноставно, нетачна

Правити интервју с Александром Војташек (1991), пољском научницом, новинарком и књижевном преводитељком, није било занимљиво само због свих набројаних одредница или животних путања које она следи или које следе њу, колико због тога што је ова млада Пољакиња била једна од истинских звезда јубиларних педесетих Београдских преводилачких сусрета који су у Удружењу књижевних преводилаца Србије недавно одржани под покровитељством Министарства културе Србије, Пољског института у Београду и Института „Адам Мицкјевич” из Варшаве.

Рођена и одрасла на селу, на југу Пољске, студирала је у Кракову, Загребу и Београду. Докторирала је књижевност на Јагелонском универзитету у Кракову, где данас ради као доценткиња. Аутор је научне монографије „Topografie przestrzeni wyobrażonych”, посвећене савременој српској и хрватској жанровској фантастици. Добитница је бројних награда за преводилачки и новинарски рад. Њена књига репортажа о данашњој Хрватској, „Фјака”, стекла је статус бестселера и објављена је у Пољској, Словачкој, Хрватској и Чешкој, а у припреми су издања и у другим земљама. Кад нађе времена, а нађе га, воза се у својој старој „тојоти” и, како интригантно напомиње, „сакупља слике одбачених пластичних столица”.

Како сте се уопште определили за књижевно превођење? Јесте ли у то ушли спонтано, случајно, или с јасном жељом и намером да будете књижевни преводилац?

Као и већина ствари у мом животу, све се десило спонтано. Од детињства обожавам књижевност, а када сам почела и научно да се бавим њоме, превођење је било природан корак. Велику улогу у томе имала је и моја фрустрација – често сам пријатељима препричавала одломке из дела српске, хрватске или босанске књижевности који су ми се допали, а онда бих схватила да не могу да им дам да то сами прочитају. Занимљиво ми је што сам себе одувек сматрала особом склонијој прози, иако сам читала и поезију, а онда сам открила да ми је превођење песама постало велика страст. Иако нисам, што кажу музичари, слухиста, волим да пратим ритам у поезији. Не верујем, иначе, да постоји бољи начин да се култура, историја и менталитет једног народа упознају, него да се читају књиге које су у том народу никле.

Какав је статус књижевних преводилаца у Пољској? Осећате ли се можда скрајнутима, гурнутим на маргину или заузимате респектабилно место у културном животу своје земље?

Ситуација се знатно променила у последњих десетак година. Раније се о нама говорило, истина, да јесмо важни, али да смо, ипак – невидљиви. Временом се проширила свест о томе да ни Шекспир, као ни многи други велики писци, није писао на пољском, те да заправо не читамо речи тих писаца, већ речи њихових преводилаца. Књижевност у преводу део је историје наше књижевности, а ниједан превод није „невин”. То се одлично види кад се упореде различити преводи класика – сваки од њих представља другачије тумачење и истиче различите аспекте текста. Данас у Пољској постоје многе награде за преводилачки рад, а велики део награда за стране писце истовремено је и признање њиховим преводиоцима. У Гдањску се одржава фестивал књижевног превођења, а имена преводилаца све чешће се налазе и на корицама књига. Често чујем коментаре да су разговори о књигама најзанимљивији управо кад о тим књигама говоре њихови преводиоци. Посла ту, наравно, још има много, али видим значајне помаке у добром правцу.

Свугде се, широм света, одомаћила синтагма „изгубљено у преводу”, али имате ли ви утисак да се у преводу често нешто и пронађе и да се тако у преводу могу пронаћи и неке драгоцености којих у самом оригиналу нема?

Поменула сам малочас фестивал у Гдањску који се управо зове „Пронађено у преводу”… Једна од најбизарнијих изрека која се понекад понавља кад је реч о књижевном превођењу јесте да је превод, попут жене, или леп или веран. Чак и ако занемаримо сексистичку природу те тврдње, она је, једноставно, нетачна. Да бисмо пренели дух оригиналног текста, често морамо од њега и да се удаљимо. Први, а по мом мишљењу и најважнији корак у превођењу јесте читање и интерпретација – морамо схватити шта оригинал жели да нам поручи и какав он ефекат има на изворног читаоца, а затим покушати да исти тај ефекат постигнемо у преводу. Ако нас води та основна идеја, мале промене или чак и успутни губици – неће нашкодити. Превод није само пренос између два језика, већ и пренос и повезивање две културе, па чак и два различита света. Тај пренос није безболан – некад мора изазвати, рецимо, осећај отуђења да бисмо разумели да оригинал долази из културе другачије од наше. Морамо веровати преводиоцу да зна шта ради, посебно кад је реч о поезији. Не верујем да постоје текстови који су потпуно непреводиви – чак и ако то понекад значи да их морамо на неки начин поново написати.

Каква је, по вашем осећању, будућност књижевног преводилаштва? Постоји ли опасност да људе истисне вештачка интелигенција, да машина преузме не само рад, труд, него и дар, таленат књижевног преводиоца?

Не верујем да ће нас вештачка интелигенција лако заменити, управо због онога што сам малопре поменула. Књижевни превод, слично као и писање, ипак је лични чин – у њему се огледа нечија особеност, поглед на свет, начин размишљања. Вештачка интелигенција ће, вероватно, ускоро моћи да обави савршено тај технички део посла, али поента није у савршенству, већ у том личном печату и сензибилитету који преводилац уноси у текст, у одређеном осећају у стомаку који изазове прецизна метафора, а што нас погоди тако да понекад останемо без даха. Преводиоци који раде с тзв. мањим језицима најчешће сами бирају књиге које желе да преведу и понуде издавачима, и та се љубав према тексту јасно осећа – они о својим преводима најчешће могу да разговарају сатима. Извини, вештачка интелигенцијо, али ти за сада можеш само да имитираш и глумиш емоције.

Учествовали сте на јубиларним 50. Београдским преводилачким сусретима. То вероватно није био ваш први живи сусрет с Београдом и Србијом. Какве утиске носите из наше земље? И, у чему је значај таквих скупова књижевних преводилаца, која је то вредност, који је то плус за наш занат и нашу уметност? За стране преводиоце такви сусрети апсолутно су незамењиви. Огромна је вредност у томе што можемо да се окупимо у кругу књижевних преводилаца и љубитеља књижевности, да размењујемо утиске, омиљене наслове, мишљења. У послу у којем су преводиоци често амбасадори књижевности и културе, такви контакти заиста су од великог значаја за сваку земљу. Увек се враћам с тих скупова пуна енергије, надахнућа и идеја за нове подухвате – и са списком од бар десет књига које бих најрадије одмах превела. А кад се сусрети одржавају у Београду, то је нешто стварно посебно: признајем, обожавам Београд. Увек ту сретнем драге људе, много научим и одлично се проведем, јер Београд је невероватно жив и пун садржаја. Неизмерно сам захвална домаћинима Београдских преводилачких сусрета на позиву и беспрекорној организацији. Сећаћу се тог боравка у Београду с топлином у срцу током дуге пољске зиме.