Иинтервју с Владимиром Д. Јанковићем, потпредседником УКПС, у часопису „Енхедуана“. Разговарала Ана Стјеља

Ваш књижевни опус обухвата поезију, есеје, прозу и изузетно богат преводилачки рад. Да ли бисте могли да нам кажете како су се ти правци развијали: паралелно или сукцесивно кроз ваше стваралаштво?

– Паралелно, дефинитивно. То је заправо један те исти правац, само с већим бројем матица, као што велика река попут Дунава у себи, идући истим током, садржи више токова, више река или речица унутар себе. Као клинац сам са својим другаром Лалетом Павићем ишао на његов плац у Ритопеку, у викендицу његових родитеља. Дружили смо се и са старијим викендашима и аласима тамо. У једном тренутку, неки човек потрпа кесе са смећем у чамац и каже: идемо, момци, да бацимо ово. Ја одмах помислио: где толико смеће да се баца овде, грехота и страхота, јер то је био мало питомији део близу обале. Кад јок: он нас извезе једно 200 метара од обале, и ја тамо својим очима видим ток, као речицу широку добрих седам-осам метара, која тече у истом правцу, истом смеру, ка Црном мору, али много брже и од оне раније штрафте, ближе обали, и оне даље штрафте, ближе средини Дунава. И ту он побаца то ђубре и оно одлете екстремном брзином, не загађујући остале токове у склопу Дунава, него га однела та речица, бржа од околних. Тако је и са поезијом, прозом, превођењем, препевавањем. Ток је исти, Дунав је Дунав, и све то заједно тече, нешто оваквим, нешто онаквим темпом, нешто мирније, нешто бурније, нешто лакше, нешто теже, нешто прљавије, нешто чистије.

Превели сте више од 300 дела са француског и енглеског језика, укључујући и велики број романа. Који превод вам је био највећи изазов и зашто?

– Сад ми је већ и необично некако да размишљам о појму „изазова“. Таквих изазова несумњиво јесте било много, а често су лоше књиге већи изазов за превођење од добрих. Но, ако бих реч „изазов“ схватио у чисто позитивном смислу, за мене је највећи изазов и, по мом осећању, највеће остварење било превођење романа „Музика на води“ америчког писца Т. Корагесана Бојла. Тај превод објавио је Графички атеље Дерета, мислим да је била 2011. година. Још док сам радио на том преводу, а био сам релативно млад, 42 године, ја сам свима говорио: ово је најбоља књига коју сам досад преводио и најбоља коју ћу икад преводити. Уверавали су ме, наравно: шта причаш, биће и бољих, биће и луђих, биће и важнијих… Не. Ја сам остао био при том осећању. И нисам се преварио. И данас, ето, 2025. могу да кажем: тај Бојл је био нешто нај, нај, нај, био и остао, макар у мом преводилачком опусу.

Шта за вас значи превод као чин стваралаштва? Да ли се осећате као коаутор у том процесу?

– Као коаутор се, практично, и морате осећати, или би пожељно било да се као коаутор осећате, јер ви то и јесте. Док пише нешто на свом језику и кад то на свом језику објави, аутор је ту једини с ауторским прерогативима: он је то. Чим његово штиво оде у руке другог човека који ће то онда преводити на други језик – институт коауторства бива успостављен. У прози се може говорити о реалном коауторском поступку, док је код препевавања поезије ситуација радикалнија: то је сусрет два аутора, једног који је неку песму написао на свом језику и другог, који ту песму пише на свом језику.

Добитник сте престижних награда за преводилаштво и књижевност. Колико вам награде значе као потврда рада, а колико као подстицај за даље стварање?

– Награде јесу потврда рада. И признање које стиже, у нашем, књижевнопреводилачком и, шире, књижевном свету – првенствено од колега. То наградама даје значај, јер вам колеге, у ствари, одају признање за рад. Увек су ме те награде испуњавале осећањем најдубље захвалности. С друге стране, нисам видео у наградама подстицај за даљи рад. Не, искрено. Награда више дође као неко лепо, угодно заокружење једног периода, једне етапе. Оног часа кад награду добијете, та награда постаје прошлост. Дела због којих сте награду добили не постају прошлост, али награда постаје.

Ваше песничко стваралаштво неретко носи контемплативну и интелектуалну димензију. Шта вас највише инспирише као песника?

– Ово је тешко питање, мени бар, јер сам на то питање већ много пута одговарао, па чак гдекад и лепо одговорио, и маштовито, и искрено, али сада више не бих могао да ширим тај неки тематски кладенац такозваних надахнућа. Поезија настаје тако кад нас она сама ухвати и, да кажем, искористи као посредника, медијатора. Песник је медијатор између силе која му шаље то, с једне, и листа хартије, односно читалаца који ће то исписано после моћи да прочитају. Бог је једино надахнуће, или, боље речено, у Богу се сва надахнућа сустичу.

Које књиге, аутори или филозофије су вас највише обликовали као ствараоца?

– Прве књиге, прва штива која су неспорно на мене утицала била су нека дела која сам читао као клинац, можда и у предшколском узрасту: сликовнице, књижице за децу, филмови, анимирани филмови, све, опет, са сценаријима, дакле с књижевним изразом. Касније сам велики талас разних уплива доживео са 14, 15 година, када сам као већ стари поклоник Џ. Р. Р. Толкина – „Хобита“ сам читао још као осмогодишњак – ушао у „Господара прстенова“, и онда, у тој читалачкој навали утицаје побрао од мноштва великих аутора, од којих могу одмах, хронолошки их смештајући у своју читалачку повест, да издвојим Габријела Гарсију Маркеса, Карлоса Кастанеду, Хермана Хесеа, Џорџа Орвела, али и Баруха Спинозу, Артура Шопенхауера и Серена Кјеркегора, што сам све читао у том неком распону од 14, 15. па до 17, 18. године, рецимо. Било је то и време сусретања с руском литературом, с Гогољем, Толстојем, Достојевским. Од наших писаца, у том формативном периоду – на мене су снажно утицали Богдан Тирнанић, Милан Оклопџић и, нешто мало касније, Светислав Басара. Од Тиркета, Мике Оклопа и Басаре научио сам да слободно смем да будем духовит, да будем и ономатопејичан, да будем блесав и да пустим машти на вољу. Где ћете лепшег утицаја.

На чему тренутно радите и да ли можемо ускоро да очекујемо нову књигу – било ауторску, било преводилачку?

– Можете ли ми веровати – ни мени самом донекле није лако себи да поверујем – да ме је искуство научило да не говорим о стварима на којима тренутно радим, чак и кад су завршене, на пример, и само чекају да буду објављене. Није то, што се каже, због урока. Не. Више ме брине могућност да, рецимо, направим неки кикс, да закажем у нечему, да подбацим, да немам среће и да онда од тог што сам најавио – не буде ништа.

Фото: Зоран Илић/РАС Србија