Одломак из есеја-образложења Владимира Д. Јанковића на додели награде „Бранко Јелић“, коју је Наташа Керац добила за превод романа „Аномалија“ француског аутора Ервеа Ле Телијеа, издавач „Киша“, Нови Сад)

Не зазирући од угледа како самог аутора, тако и овог његовог изванредног дела, Наташа Керац је показала једну од кључних црта које би сваког књижевног преводиоца требало да красе: самоувереност. Наташина самоувереност, њена духовитост и слобода у кретању по Ле Телијеовој осећајно-мисаоној територији импресионирају не само такозване стручне читаоце, или Наташине колеге, већ и оне људе који књигама приступају ненатоварени било каквим „експертским“ знањима и бременима: Наташа Керац је у свом писању – а шта је књижевно превођење него исписивање једног дела на другом језику – потпуно своја, а притом и одана идејама, тону и стилу писца кога преводи.
Обично се каже: „На младима свет остаје.“ А Наташа Керац је млада жена. Но цитирана максима има и свој наставак, ово горе је само фрагмент: „На младима свет остаје, али кад остаре.“
Ово је права прилика да свет, или барем један његов део, одмах оставимо Наташи Керац, јер она то заслужује.

