Додељене награде „Милош Н. Ђурић“ за 2022. годину
Жири за доделу награде „Милош Н. Ђурић“ за 2022. годину радио је у саставу: Марко Чудић (председник), Весна Стаменковић, Мила Гавриловић, Владимир Д. Јанковић и Новица Антић.
Током рада, запажено је да је квалитет прозних превода који су се ове године нашли у разматрању жирија био заиста изванредан, и међу великим бројем изузетних наслова у најужем избору у категорији прозе, нашли су се следећи преводи:
Тит Макције Плаут, Седам комедија, Превод с латинског, предговор и напомене Дејан Ацовић. IPC Media, Београд, 2021
Итало Калвино, Тешке љубави. Са италијанског превела Гордана Суботић. Дарма, Београд, 2021
Рамон дел Ваље Инклан, Тиранин Бандерас. Роман о врућој земљи. Са шпанског превео и обрадио Игор Маројевић. Rio Magnus, Београд, 2022
Ана Зегерс, Транзитна виза. Са немачког превела Бојана Денић. Радни сто, Београд, 2022
Жири је једногласном одлуком награду за најбољи превод у категорији прозе за 2022. годину доделио преводу дела
Седам комедија Тита Макција Плаута, у преводу Дејана Ацовића, и издању IPC Media, Београд, 2021
У категорији поезије, у конкуренцији је и ове године било знатно мање запажених превода, а жири је одлучио да награди превод следеће збирке:
Антонио Маћадо, Соријска поља и друге песме. Избор, препев са шпанског и поговор Жељко Донић. Партенон, Београд, 2022
У најужем избору у категорији хуманистике, нашла су се следећа дела:
Ридигер Зафрански, Ниче. Биографија његове мисли. Превела с немачког Тијана Тропин. Федон, Београд, 2022
Хосе Ортега и Гасет, Социолошки списи. Избор и превод с кастиљанског Сретен Стојановић. Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2021
Јуриј Лотман, Анализа песничког текста. Структура стиха. Превео с руског Милан Вићић. Логос, Београд, 2022
Жири је одлучио да награду за најбољи превод у категорији хуманистике ове године додели преводу дела
Хосе Ортега и Гасет, Социолошки списи. Избор и превод с кастиљанског Сретен Стојановић. Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2021
Жири је све одлуке донео једногласно.
Образложење жирија за доделу награде за најбољи превод у области прозе у 2022. години делу „Седам комедија“ које је са латинског превео Дејан Ацовић
Тит Макције Плаут је Жозе Мурињо античког театра.
Жозе Мурињо је у свет професионалног фудбала ушао као – преводилац. Радио је у фудбалском клубу као тумач, драгоман, и за то време сакупљао цаке од мајстора тренерског заната. И онда, наоко преко ноћи, постао највећи, најпознатији и најособенији фудбалски тренер на свету.
Тит Макције Плаут је у позориште ушао као мазало и физикалац. Малао је делове мизансцена, теглио сценске реквизите. И за све то време проницао у тајну текста, дијалога, поезије, музике, драмске вештине. И постао велики, један од највећих.
Кад један уметник досегне саме врхове умећа у игри речима, а Дејан Ацовић их је досегао, и још их досеже, и тек ће их досезати – природно је и нормално да га не мимоиђу најугледнија и најгласовитија признања. Награда коју данас, апсолутно заслужено, Ацовић прима, као што сви знамо, није само највеће књижевно-преводилачко признање у овој земљи, па ни на јужнословенском тлу, већ и у целом овом делу Старог континента. То звучно признање одлази у звучне и мелодичне, лирске и методичне руке Дејана Ацовића.
Књижевни преводиоци воле, с пуним правом, да истакну стваралачку димензију свог рада. Имају право да кажу својим читаоцима: то што ви сад читате није само тај и тај који је превођен, већ и ја који сам га преводио. У овом случају, у случају Плаутових „Седам комедија“, које до нас стижу у издању куће IPC Media, Ацовић је, рекли бисмо, и више од пуког саучесника знаменитог староримског комедиографа. Не само својим бриљантним преводом, већ и маестралним, илуминативним предговором, као и драгоценим напоменама, коаутор Ацовић је, поред осталог, и метатеатралан: он, да цитирамо или парафразирамо, „укида позоришну илузију и допушта нам да сагледамо и њено наличје“, како то, сецирајући опус и манир комедиографа рођеног највероватније 254. године старе ере, Ацовић бележи у предговору под насловом „Позоришни универзум Тита Макција Плаута“.
Капитално издање „Седам комедија“ неће бити драго и интересантно само љубитељима позоришта и поклоницима лепе књижевности. Оно има и своју научну димензију, и на блистав начин синтетише у себи уметност и науку. Као врхунски филолог, суптилни и интуитивни познавалац класичне старине, овогодишњи лауреат импоноваће свима: од оних тзв. обичних, до оних сасвим необичних читалаца, а необични су читаоци управо Дејанове колеге, које у сваком тексту спонтано, без лоше намере, траже и проналазе длаку у јајету.
У Плаут-Ацовићевим комедијама тих длака има толико, толико мало, да морамо констатовати како је јаје остало цело, здраво и златно.
Образложење жирија за доделу награде за најбољи превод у области поезије у 2022. години делу „Социолошки списи“ које је са кастиљанског превео Сретен Стојановић
Сретен Стојановић спада у преводиоце млађе или средње генерације (мада се у случају преводилаца, који по правилу спорије сазревају, који дуже пеку занат од писаца, можда дуже може говорити о млађој генерацији него кад су у питању писци, иако им је биолошка доб иста – и то је можда једина псеудопредност коју преводиоци, поред доброг знања страних језика, углавном над писцима имају). Колега Стојановић преводи са чак три језика, енглеског, француског и шпанског (или, како он воли да наглашава кад су писци из Шпаније у питању, кастиљанског), и један је од оних књижевних преводилаца који је рано пронашао свој жанр, форму која му највише лежи: Сретен Стојановић од почетка своје преводилачке каријере хвата се у коштац с есејима, са филозофским, естетичким, социолошким, историографским, културолошким и политиколошким текстовима, по правилу технички и појмовно врло захтевним, али и разнородним, јер они увек на себи носе, за публику језика изворника, препознатљиви лични стилски печат одређеног аутора. Поред прецизног превода у синтаксичком и појмовном смислу, од преводилаца оваквих текстова тражи се да читаоцима циљног језика што је могуће верније дочарају управо стил, начин аргументације, реторичка средства помоћу којег нам ти мислиоци предочавају свој светоназор.
У том и таквом преводилачком развоју Сретену Стојановићу од несумњиве помоћи био је и његов отац, угледни издавач и наш познати франкороманиста, Зоран Стојановић. Морам признати да ми је, као члану жирија, у први мах засметало то сазнање да је конкретно у овом случају реч о некој врсти интелектуалне породичне мануфактуре. Запитао сам се, како ли њих двојица решавају проблем исплате хонорара у овим случајевима? А пала су ми на ум и многа друга питања, која, ипак, нису за јавност. А онда сам у руке узео превод Сретена Стојановића, који ми је разбио предрасуде, који ме је уверио у то да нису све породичне мануфактуре у Србији труле, да не морају нужно да се заснивају на „везама“, тој најчувенијој српској речи која отвара сва врата. Ако су се многи факултети и институти у последње време претворили у храмове у „Име оца и сина“, у „Институте за мајку и дете“, ако су многи издавачи постали синоним за непрофесионалност у сваком погледу, ипак се понекад наиђе на светле изузетке, и не би требало стално ширити дефетизам, опет један познати домаћи бренд, сербикум, такорећи.
Јер, Сретен Стојановић показао се као даровит и плодан преводилац. Навешћемо овде, илустрације ради, само његове главне, најзначајније преводе, објављене у облику књига, све под издавачком палицом Зорана Стојановића од Карловаца, Сремских. Преводе наводимо хронолошким редом: Џон Едвардс, Торкемада и инквизитори, 2009 (превод с енглеског С.С.), Дејвид Гибс, Хуманитарно разарање Југославије (First Do no Harm) (превод с енглеског С.С. ), Александар Коире, Од затвореног света до бесконачног свемира (превод с француског Сретен Стојановић). Све ове књиге дуже су од три стотине страна. Ово само наводим као одбрану од тога ако неко, евентуално, буде замерио тобоже недовољно велик опус у смислу квантитета, односно броја преведених књига: та замерка никако не стоји, јер је реч одиста о капиталним делима из области хуманистике, од којих се, од чије се величине, а богами и обима, како би се то на мађарском симболично рекло, „сто урушава“.
А онда се, негде почев од средине прошле деценије, Сретен Стојановић специјализовао за превођење у овој средини већ прилично познатог, но никада довољно превођеног шпанског, па, готово бисмо могли рећи, уз Ничеа и Освалда Шпенглера, „бестселер“-филозофа прве половине двадесетог века, Хосеа Ортеге и Гасета. Сретен Стојановић превео је и приредио чак четири књиге одабраних списа Ортеге и Гасета, на различите теме: све је почело 2015, када је, у Стојановићевом преводу , објављена књига Структура кризе: Суштина Галилејевог учења. Четворогодишње „затишје“ које је уследило, видећемо, није било случајно, у том олимпијском циклусу Сретен Стојановић припремао је српске преводе чак три књиге есеја Хосеа Ортеге и Гасета, од којих свака појединачно обухвата више од шест стотина страна густо куцаног есејистичког текста. Слутим да је и ова несрећна пандемија помогла преводиоцу у мирном одабиру и спокојном превођењу. Прва у овој својеврсној „гасетовској трилогији“ обухвата Филозофске списе Хосеа Ортеге и Гасета (објављене 2019), друга садржи Естетичке списе шпанског филозофа (објављена је 2020), док трећа, ова коју смо као жири одлучили да наградимо, садржи Стојановићев обиман и зналачки одабир (о преводу да и не говоримо ! Иако ћемо, наравно, и о преводу прозборити коју!) Социолошких списа овог мислиоца (она је објављена у децембру прошле, 2021. године, те је, на сву срећу, по пропозицијама стекла право да конкурише за овогодишњу награду „Милош Н. Ђурић“ у области хуманистике).
Задивљујућ је дијапазон тема којим се у овој књизи служи Ортега и Гасет: од медитација о менталитету који прожима припаднике одређених народа много више него што смо сами спремни да признамо, преко парадокса пацифизма, до његове можда и централне теме – побуне маса, практично самосталног и далеко најпопуларнијег дела овог филозофа, чији поновни превод имамо прилике да читамо инкорпориран у ову књигу. Када бих вам сада цитирао само неке насумице одабране пасусе из ове књиге, зашта нажалост немамо времена, запањила би вас њихова актуелност, њихово свевремено важење. Као преводилац, Сретен Стојановић поштује оригинал утолико што прати необично меандрирање реченица овог аутора; док читамо Стојановићев превод, имамо утисак као да и сами присуствујемо неком предавању Ортеге и Гасета , као да смо и сами сведоци рађања његових често запањујућих, парадоксалних, па неретко и, како би се данас рекло, „контроверзних“, провокативних мисли. Истовремено, Стојановић има довољно храбрости, односно довољно нечега што је сам Хосе Ортега и Гасет, у једној својој књизи посвећеној умећу превођења, а под балзаковским насловом Беда исјајпревођења, у преводу наше уважене и вишеструко награђиване колегинице Александре Манчић, назвао преводиочевом „коренитом дрскошћу“ . Под том дрскошћу он подразумева храброст да се од оригинала донекле и креативно одступи тамо где то захтева нешто што се назива „еквивалентним ефектом“ на читаоца циљног језика. Управо тај спој наизглед неспојивих преводилачких квалитета, донео је Сретену Стојановићу ово заслужено признање.
Образложење жирија за доделу награде за најбољи превод у области поезије у 2022. години делу „Соријска поља и друге песме“ које је са шпанског превео Жељко Донић
Антонио Маћадо (рођен 1875. у Севиљи, а умро 1939. у Колијуру у Француској) песник, мислилац и драмски писац, једно је од највећих имена шпанске књижевности двадесетог века. Маћадово дело тешко је сврстати у књижевне токове епохе током које ствара, будући да су синкретички одсјаји симболизма, модернизма, авангардних покрета те бекеровског романтизма, у његовој поезији здружени с живим увидима из емотивног искуства мислиоца хуманисте и елементима колективног, народног стваралаштва, сачињавајући истовремено један сложен, али парадоксално, и врло једноставан, кохерентан поетско-филозофски идеаријум, огледало песникове личности. Управо су поетичка и филозофска самосвојност у оквирима књижевног поколења с краја деветнаестог века, тј. Генерације 1898. те неуморна потрага за аутентичношћу израза, аутора прослављених збирки Самоће (Soledades) и Поља кастиље (Campos de Castilla), уз Хуана Рамона Хименеса, учиниле каменом темељцем и надахнућем шпанске поезије двадесетог столећа, узором песницима попут Федерика Гарсије Лорке, Херарда Дијега, Рафаела Албертија, генерацији која ће плодношћу, квалитетом и поруком означити неку врсту новог „златног доба“ шпанске књижевности које ће трајати све до краја Шпанског грађанског рата (1939)“.
Одабрана поезија Антонија Маћада до сада је читаоцима била доступна у хрватском преводу Николе Милићевића објављеном у Загребу давне 1967. године, док се на српском говорном подручју неколико његових песама нашло у збирци Шпанска лирика – два златна века објављеној 1963. године у избору и препеву Владете Кошутића, и тек неколико изабраних песама појавило се преведено у књижевној периодици. Збирка Соријска поља и друге песме стога је први пут да се пажљиво сачињени пресек целокупног поетског стваралаштва овог значајног шпанског песника може читати на српском језику.
Збирка Соријска поља обухвата одабир песама из две јасно дефинисане фазе у животу и стваралаштву овог аутора. У првој, из ранијег периода песниковог живота, налазе се песме из збирке Самоће, ходници, а песников стил одликују изразит интимизам и усредсређеност на унутрашњи свет. За Маћада, поезија је „суштинска реч у времену“, а сам људски живот схваћен је као пут, ходочашће кроз време на чијем се крају неизбежно налази смрт. Метрика ове збирке врло је разноврсна и обухвата како облике из народне поезије, тако и форме из дуге традиције шпанског ученог песништва. Иако сам за себе каже да не тежи формалном савршенству и да му је садржај далеко важнији од форме, Маћадо ипак вешто одабира властити песнички пут ослањајући се на богату шпанску песничку традицију и доказујући да је њене форме могуће прилагодити савременим темама и околностима.
Након трагичних животних догађаја, песник се сели у андалузијски градић Баесу, и тамо пише другу значајну збирку Поља Кастиље, у којој експлицитније разматра суштинска питања шпанског духа и историје, док кастиљански пејзаж обојен песниковом тугом добија тамнији тон. Уз изражен дескриптивизам, у овој збирци јавља се и све више наративних елемената, а уводна песма „Портрет“ представља својеврсну Маћадову песничку аутобиографију. У њој се налази и најпознатија и најнавођенија песма Антонија Маћада, „Злочин се збио у Гранади“, краћа троделна поема написана поводом мучког убиства чувеног андалузијског песника и Маћадовог пријатеља Федерика Гарсије Лорке. Овој збирци припада и поема Поља Сорије, најдужа и најдескриптивнија песма лирског карактера, састављена од девет метрички и стилски разнородних, а ипак складно повезаних целина, која је уједно и уметнички најуспелија композиција ове збирке. Управо је ову поему приређивач и преводилац Жељко Донић одабрао као насловну песму свог избора и препева Маћадове поезије.
Жељко Донић по струци је филолог хиспаниста. Докторску дисертацију „Рецепција шпанске поезије на српском говорном подручју“ одбранио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду 2018. године. Са шпанског језика преводи дела класичне и савремене хиспанске књижевности, а бави се и шпанском културом, средњим веком, версификацијом и теоријом превођења поезије. Имајући у виду његово образовање и поља интересовања, ни најмање не чуди да су његови најбројнији, а и најзапаженији преводи управо они песнички, међу којима бисмо, по значају и виртуозности, истакли препеве збирки Старе шпанске романсе (Партенон, 2011), Мосарапске харће: бисери ране хиспанске лирике (Танеси, 2015), Носталгија за смрћу и друге песме Хавијера Виљаурутије (Партенон, 2017) и Шпанска народна лирика (Партенон, 2018).
И најновији превод Жељка Донића, збирка Соријска поља и друге песме, као и претходни наведени наслови, показује пре свега велики таленат и ерудицију овог преводиоца, али и изузетну преводилачку вештину избрушену досадашњим искуством. Одмереним песничким гласом и вокабуларом који доследно прати стил и сензибилитет оригиналног аутора, Донић исписује стамене и романтичне, сетне и патриотске, непосредне и искрене Маћадове стихове у беспрекорном препеву на српски језик. Због свега овога жири је лако, једногласно и без двоумљења одлучио да ове године награду за најбољи превод поезије додели управо Жељку Донићу.